Kada ste se zadnji put pokazali svojim prijateljima da mislite na njih, da ih volite, kada ste se setili da im uputite mali znak pažnje, pripremite iznenađenje? Evo jednog fenomenalnog sajta koji vam može pomoći.
Praznici nam stižu! Sad je pravi trenutak da nekome čestitate.
Rešila sam da iskoristim ono gomila materijala I slika što imam. Rešila da podelim sa vama. Da obradujem nekoga. Nekoga kao ja, što ga mrzi da ide u poštu, čeka red, kupuje markicu, nervozan I ogorčen na ceo sistem zbog gubljena pošiljki. Nekoga ko je zaljubljenih u lepe, prelepe, fotografije. Nekoga pun ideja, neko kome nedostaje ideja. Nekog uzputnog. Nekog namernog. Nekog zaljubljenog.
Pogledajte! Preporučite prijatelju, ako mislite da vredi naravno. Ostavite poruku. Napišite pismo Deda Mrazu, možda pročita :) Širite ljubav.
Ima tamo za svakog ponešto… a o5 za nekog sve.
Ne zaboravite da obradujete nekoga! To se isto može desiti I vama. :)
Koncert je za divno čudo počeo skoro na vreme. Na svakom sedištu nas je čekao primerak dnevnih novina Gazeta. Baš su rešili da se reklamiraju. Na binu izlazi ogroman orkestar. Bilo je tu svega I svačega, od trube preko violine, gitare, …do konga. Orkestar se zove “veoma privlačan”. Moraćete sami da proceniti koliko je to privlačan. ;) Ljudi svih doba, stilova, svi na sceni su bili različiti, niko nije ličeo ni na koga, sem momaka koji su izlazili uz neke pesme da igraju sa njom. Jedino su oni bili isto obučeni. Bila je dobra koreografija. Lepo osmišljeno.
Ivana je baš lepo izgledala. Presvlačila se 3 puta. Jedino mi se nisu svidele cipelice, ali dobro nije moje da sudim o tome. Samo se pitam kako je mogla sa onolikim štiklama da hoda, a kamoli igra kao leptirić. Koliko li je vežbala?
Peva ekstra. Svaka čast. Ja sam sa njom davno oduševljena. Volela sam njene pesme, jedna mi je dugo bila omiljena, a onda je malo zatajila. Mnogo je lepa, mnogo lepo peva uživo, šta još da kažem? To joj je prvi solistički koncert. Bila je malo uplašena, to se moglo videti, nije imala baš neki koncert sa publikom, posle svake pesme je najavila kako se zove sledeća. Samo jednom je tražila da pevamo sa njom, “ovu pesmu svi znate, pevajte sa mnom”, publika je nije baš u punom sastavu propratila pa se malo razočarala. Ubrzo je prešla na sledeću pesmu. Nema potrebe tako da se oseća, da se plaši ili šta već, jer je fenomenalna. Stvarno! Samo malo da se opusti. Ali dobro, razumem, može I ona imati tremu, ipak joj se ovo prvi put događa.
Inače aplauzi su bili na zavidnom nivou, posle svake pesme. Sviđa mi se to što smo sedeli tokom celog koncerta. Takve su pesme, laganice, sediš, slušaš, uživaš. Nije bilo potrebe za nekim đipanjem I skakanjem. Mesta su mi bila extra. XVI red, sredina. Sedela sam naspram Ivane, pravo u nju gledala. :) Nisam imala potrebe za video bimom. Posle su izašla četri momka, zovu se “pozitivni haos”, zapamtite to :) I otpevali sa njom premijerno jednu pesmu. Momci pevaju uuuuuuuh, nemam reči, stvarno ne znam kako to da opišem. Ako ste nekada gledali, slušali operu, možda možete da dočarate sebi malčice. Ivana je otišla da se presvuče, a nas ostavila sa momcima. Kaže “slušajte šta su vam pripremili, sigurno će vas oduševiti”. I jesu, mnogo!!! Ne znam, stvarno ne znam kako to rečima da opišem. Okačiću video zapis. Mada to ne može da dočara ni upola kako se to tamo čulo. Gde je našla ove momke svaka joj čast. Ulepšali su mi koncert maximalno. E ovaj drugi mi se baš sviđa :)
Koncert je trajao nešto manje od 2 sata, onda se odjavila. Ali posle ovacija iz publike vratila se I otpevala još 3 pesme. Svi su stajali I pljeskali. Na naše zadovoljstvo vratili se I oni momci. Lep je bio kraj, nadam se da se I Ivana uverila da je volimo, da nam je pružila pravi užitak I da treba da bude zadovoljna koncertom. “Viđaćemo se mi još”, naravno da hoćemo.
Ne znam više da živim u ovom svetu. Ne znam više kako. Ne znam kako da postupam. Ne znam kako da se ponašam u određenim situacijama. Ne živi mi se. Ne sviđa mi se ovaj svet. Ja nisam odavde. Ja potičem sa neke druge planete. Ja se ne prepoznajem među ljudima. Ne sviđa mi se ovaj grad. Ne sviđa mi se ovo mesto. Ne shvatam svrhu života ako ćemo se svi na kraju poubijati. A baš težimo tome.
Nemam više nadu. Bolje sigurno ne može biti, a ja ne znam kako postati gora, kako se stopiti sa kolotečinom. Nerviram se baš mnogo poslednjih meseci. Kidam se zbog budala. Pitam se da li sam normalna što me to potresa, što zbog nekih neljudi ja gubim svoje živce, puštam suze, upropastim sebi dan. To više nije normalno. Počinjem da se brinem za sebe. Gde će me to dovesti? Dokle ću da trpim, kada ću puknuti? Zašto već jednom ne oguglam na ljudsku glupost. Zašto besuslovno ne ne prihvatam svoj razum, zašto mi se psiha suprostavlja?
Zašto se sve mora rešiti galamom, drekom? Da li se normalno, staloženo ne mogu izneti nepravilnosti, objašnjenja, rešenja? Koja je potreba da neko uđe u radnju I umesto “dobar dan” počne bezuslovno da viče na tebe, vređa? U sledećem trenutku sa gazdom priča normalno, a na mene I dalje viče. Zbog jednog jebenog slova! Ma nebitno je zašta, I čija je greška, odakle mu bre pravo?! Mislila sam da će početi I da me bije kako je krenuo. I dokle više te predrasude? Na mene, jadno žensko može da ispoljava svoje najače glasovne mogućnosti, a sa muškim rodom može normalnim tonom da se komunicira. Pa šta smo bre mi da možete da nas gazite? Jer se osećaš superiornije kada vređaš žensko? Jer treba da nosim palicu oko vrata da bi me cenio, da bi mislio da sam jača od tebe.
