Nije feL !!!
Ljuta sam ! Mnogo ! Čak sam i plakala. U kupatilu. Sama. Mama i tata imaju para za nov TV i crvenu kožnu garnituru, a za moj nov LCD nemaju! 
To ne smem ni da im pomenem, a kamoli da očekujem nešto. To zaista nije feL !
I'm invisible
Da li ja, kao žensko, nisam dovoljno kompententna da dam svoje mišljenje, pomognem, pogledam, pokušam? Ili po mom izgledu ne odajem znanje? To Vam je ista ona fora da su žene loši vozači. Čemu ta podeljenost? Jer muškarci po difoltu znaju više?
Slična situacija. U nedelju, prekida me žena u lizanju sladoleda, izvinjava se. Ma ništa gospođo, samo Vi recite. Hoće da joj pomognem. Daje mi aparat, ne vidi se lepo na displeju, slika je razmućena i sve neke linijice sevaju. – Gospođo, da Vam slučajno aparat nije ispao? Igleda da je samo displej otisao . Ili ste možda pokvasili? „NE ! Molim te, ako ne znaš više od mene ne moj da diraš?“ Gasim aparat i vraćam. – Ne znam.
Volela bih da sam stvarno nevidljiva. Da imam neki ogrtač, kao Hari Poter, stavim kada želim i uživam. On bar zna razlog , a ja?
Drugarstvo na minus 111
Boli me ….za takve drugare! Ne opterećujem se više uopšte. Oduvek sam bila bolje ništa nego nešto što ti ne odgovara. Dosta sam se ja cimala za njih, činila, bila uvek tu, ako na kraju uvek ispadnem kriva. „Što se ne javljaš? , Ne setiš se ni da pozoveš, pošalješ sms, ništa. , Živa li si?“ Šta ja onda da kažem za njih??? Ne valja kada ne stižem, a čim ugrabim slobodnu priliku javim se, i dobijem odgovor: „ne mogu sad. Imam nešto“. Drugarica mi šalje mail pre neki dan, šta radim, kada ćemo se videti. Više telefon ne postoji za nas. Odgovaram , videćemo se kada god ti hoćeš, ja sam tu. „Radim od 17h, tako da ne možemo da se vidimo.“ Pa šta oćeš bre, što me onda pitaš kog vraga?! Šta je sa vremenom pre 17h? Baš me briga uostalom šta je, ako neće to je njen problem. Neću više moliti i nalaziti načine da se vidim sa takvim prijateljima. Oćeš – oćeš, nećeš – ne moraš. Nervira me to „NE MOGU“. Zašto ljudi jednostavno ne znaju da kažu “neću. Cimanje mi je. Mrzi me.“ Kada znam da tako misle.
Drugi primer. Kakvi su ti to prijatelji koji stalno uče? Koji nemaju vremena da se vide sa tobom zato što uče? „Pa pobogu Tanja, sledećeg meseca imam ispit!“ Šta ima više da ih zovem ako znam odgovor. Kada si slobodan javi se, moja vrata su otvorena. I tako ne javljam se ja, ne javlja se prijatelj. Posle nekog vremena poruka „Šta radiš? Što te nema?“. A i dalje uči...
Kada idem u BG, ne stižem svima da se javim i vidim se sa svima. A onda, kada saznaju da sam bila „a što se nisi javila? Mogli smo da se vidimo? Bila sam slobodna tada.“. A kada se javim „E izvini, imam sutra predavanja. , Imam baš tad neke vežbe. , Imam sledeće nedelje ispit, moram da štrebam. Izvini. „ Neki jednostavno i ne odgovore na poruku. Bilo kako bilo Tanja je uvek kriva.
Odem kod bake na selo. Javim se drugaricama. Dva dana pre toga mi je rekla kako me nama, kako sam je zaboravila. Sada zovem, da idemo da se prošetamo, vidimo, ali ne, one ise spremaju, izlaze sa svojim momčićima. Super!
Ja uvek mogu nešto da iskombinujem. Ubacim u tefter, kako se ja šalim. Pre posla, posle posla. A drugi JOK bre! Znaš kišica pada, loše je vreme, odma se otkazuje sve! Pa nećemo mi da vozimo rolere da bi nam kiša omela planove.
I šta će meni takvi prijatelji?
To ti je bre drugarstvo na - 111.
/Svaka čast izuzecima. Ima ih ali veoma veoma malo. Ali takve samo vredi čuvati!/