Danas je sve manje normalnih ljudi. Da je bar malčice više onih nazovi normalnih, ne bi bilo tako loše, ne bih se bunila, ne bih pisala, ali... Svakog dana ludaci se nižu, izviru na sve strane. Sutra će možda šetati  centrom grada u ludačkim košuljama, sa nekolicinom normalnih ljudi. Moguće, vrlo moguće. A i za ove što mislimo da su iole normalni uglavnom se ispostavi da ni oni nisu baš čisti. Svi smo mi pomalo ludi, pa i ja, ti, on, ona. Samo je pitanje do kog stepena je naša ludost napredovala. Počinjem da ih ocenjujem. Neki su simpatično ludi. Slatko ludi. Da vas njihova ludost oduševljava. To je možda prvi stepen ludosti, bezazlen. Na drugom mestu bih stavila one normalne ljude koji ponekad rade tako glupe lude stvari da me zabrnjavaju.  Šta mene kog vraga briga ko jede koji sladoled, ko je kupio pljeskavicu za doručak, a ko bednu kiflu, ko nosi minić, a ko trenerku, ko je skockan, a ko ide na plažu, kome je došao momak, devojka, žena, ljubavnica, čovek, koga deda juri... zašta bi to nekog sa strane, običnog čoveka, zanimalo? Osim ako je lud naravno. Ili je velika tračara. Dalje..veći stepen ludosti, kada govorite španski sa Srbinom. Ahaha to baš zna da bude zabavno. Kada ljudi u svom neznanju ne znaju da poslušaju već vređaju, vređaju bez osnove, vređaju iz neke svoje potrebe da iskale bes, sržbu, ljutnju, nije ni važno zašto,  važno da se situacija odvija na buci i galami. Čemu rasprava, čemu sve?  Ako pokušaš da pružiš otpor možeš i batine da dobiješ. Ćuti, iskuliraj, nauči da držiš situaciju u svojim rukama. Budi fin. Znam da se nerviraš , nerviram se i ja, ali bolje ovako. Ljude ne možeš popraviti. Ja bar ne mogu. Teško je. Svakim danom su luđi i luđi. Iz kog razloga napada ovog jadnog dečka, šta ima veze što je ona prva došla, mogla je to na fin način reći. Luđakinja! Samo je gledamo, ćutimo i muvamo se nogama, moj drug i ja, u znak prepoznavanja osobe za medalju. Da, odmah po izlazku, glasno joj dodeljujemo „nagradu“. Nadamo se da je ponosna na nju.

Najteže je raditi s ljudima.

Nije sramota ne znati, sramota je nemati kulturu.

Da li uvek svoj sud dajemo na osnovu spoljašnjeg izgleda? Da li tako ocenjujemo ljude?

Elem, weekend. Odlučim negde da skitam. Ako ostanem kući mora da radim. Napolje pakao. Uzimam motorče i pičim u selo. I onako se žale deka i baka da ih ne zovem. Sada ću da ih iznenadim.

mp3 na uške, volume max, krećem. Sunce piči ko ludo, ja pičim, vetar pirka. Uh uživancija...prava pravcata. Ispred mene oblaci. Prelepo. Poželim da zabeležim ovu sliku. Beležim u mislima. Mnogo prija ovo.

Prolazim kroz jedno selo, drugo...automobili me kad kad obilaze, kad kad obiđem ja poneki traktor :) Nema već duže vreme nijedno vozilo, uživam u muzici, kad na čistini policija, milicajac se razmahao da usporim..usporavam, stajem na njegov znak. Rekoh, rutinska kontrola. Imam kacigu, imam isprave, imam sve, sve je ok. Ali ne laži vraže, nije sve ok, ova bicikla terala preko ograničenja. Hmmm...možda malkice, al baš nisam vozila ludo. Majke mi.

Policajac: Jel gledate vi u taj pokazivač?
- Gledam.
I koliko pokazuje?
- Ne znam, 50, manje?
Imate PSP za to?
- Imam.
Dajte mi isprave.
- Evo.
O pa vi imate i B.
- Imam.
O pa vi ste punoletni?
- Jesam.
A koliko godina imaš?
- 23.
Aha...ajd, vidiš da ti ta bicikla ide brže, obrati pažnju.

:)))) ja se uplašila, a posle mi bilo smešno. Mislio čovek ovo dete uzelo tati motor ajd sad da ga kaznim. nije me prepoznao u LK, šta li. I ništa, pustio me na kraj, ja kao obratiću pažnju i to je to :)

Eto kako sudimo po izgledu. Ali mene to ne ljuti, meni to prija. Svi misle da sam neko detence, nezrelo dete koje se igra u svetu odraslih.

Bogami, u pravu su. Jesam!

Evo kako Smederevci proslavljaju kraj škole. Fontana na sred gradskog trga. Ali to ih nije omelo da se skinu u gaćicama i brčnu. A šta ćeš bilo je baš vruće. Em se pilo em pevalo. Veselo !