Ne znam više da živim u ovom svetu. Ne znam više kako. Ne znam kako da postupam. Ne znam kako da se ponašam u određenim situacijama. Ne živi mi se. Ne sviđa mi se ovaj svet. Ja nisam odavde. Ja potičem sa neke druge planete. Ja se ne prepoznajem među ljudima. Ne sviđa mi se ovaj grad. Ne sviđa mi se ovo mesto. Ne shvatam svrhu života ako ćemo se svi na kraju poubijati. A baš težimo tome.

Nemam više nadu. Bolje sigurno ne može biti, a ja ne znam kako postati gora, kako se stopiti sa kolotečinom. Nerviram se baš mnogo poslednjih meseci. Kidam se zbog budala. Pitam se da li sam normalna što me to potresa, što zbog nekih neljudi ja gubim svoje živce, puštam suze, upropastim sebi dan. To više nije normalno. Počinjem da se brinem za sebe. Gde će me to dovesti? Dokle ću da trpim, kada ću puknuti? Zašto već jednom ne oguglam na ljudsku glupost. Zašto besuslovno ne ne prihvatam svoj razum, zašto mi se psiha suprostavlja?

Zašto se sve mora rešiti galamom, drekom? Da li se normalno, staloženo ne mogu izneti nepravilnosti, objašnjenja, rešenja? Koja je potreba da neko uđe u radnju I umesto “dobar dan” počne bezuslovno da viče na tebe, vređa? U sledećem trenutku sa gazdom priča normalno, a na mene I dalje viče. Zbog jednog jebenog slova! Ma nebitno je zašta, I čija je greška, odakle mu bre pravo?! Mislila sam da će početi I da me bije kako je krenuo. I dokle više te predrasude? Na mene, jadno žensko može da ispoljava svoje najače glasovne mogućnosti, a sa muškim rodom može normalnim tonom da se komunicira. Pa šta smo bre mi da možete da nas gazite? Jer se osećaš superiornije kada vređaš žensko? Jer treba da nosim palicu oko vrata da bi me cenio, da bi mislio da sam jača od tebe.

Ma beda je što ja ne znam da se suprostavim tim ljudima, što se uvek nadam da ću spustiti loptu, da ću smiriti situaciji, omogućiti normalnu konverzaciji. Sve sam fina, pričam sa poštovanjem, uvek! Ali ne vredi, (ne)ljudi su to, ološ je to, što si finiji oni su sve suroviji, pogubim se sva, počinjem da se plašim za svoju bezbednost.

Ne znam…ne znam kako da živim. U čemu je problem sa ovim svetom? Šta to pravi od ljudi? Da li negde postoji bolji svet?

//u jbt koji trip! Odjednom mi se prekinula muzika, ili nešto secka I čuje se neko vrištanje. Kao iz horror filmova. Promenim pesmu ono isto. Promenim, opet vriska, škripa. Skinem slušalice. Vratim. Uključim tv. Krene normalno, kad opet se izgubi zvuk I aaaaaaaaaaa šššššššš. Dal je neki spoj ili se istrošile ne znam, ali mnogo gadan trip.//

Posle ovog bučnog siledžije ulazi tip koji hoće da radi slike, ali on ih je snimio sve u JPG. Ok, tako I treba. “A ti ih prebaci sve u bmp pa radi.” Zašto? Pa mogu u jpg, taj mi odgovara. “Pa dobro ja sam mislio da ih prebaciš u bmp da ne izgube kvalitet”. Grrrh%$”&”/%/”#%/…mislim šta reći.

A posle njega, kao treći ulepšivač večeri dolazi lik naizgled veoma veseo, ali rekla bi da se drogira. Ne znam koji je njegov trip I u kom je fazonu, ali ja nisam mogla više da podnesem. Lik se ponaša kao da nas zna 100 god, unosi mi se, naslanja se na mene, a smrdi ko tvor. Koristi neke fraze, reči, slogane, kao što su “vazi. Ajd vidimo se za jednu čuku”, “a ovo šparta samo tako, jednu po jednu sliku”. Jok, “šparta” po 100 odjednom. Joj likčina jedna! Ja ne mogu više da popamtim kakvih sve gluposti u toku dana čujem, a I ne želim.

Kada treba da se zaposlim toliko pametnijih ljudi od tebe postoje, toliko iskusnijih, toliko talentovanijih, toliko školovanijih. Ja se pitam, pa gde su ti ljudi? GDE? Zašto je grad pun ludaka, prostaka, nekulture, kojima nije jasno ni zašto je 1+1 =2. Gde ti ljudi žive? Gde se kriju?

Godinu dana pokušavam da budem lošiji čovek. Pokušavam da vratim milo za drago, pokušavam da činim po zasluzi, pokušavam da ne poklanjam pažnju ljudima koji ne zaslužuju. Ne mogu. Jednostavno ne mogu. Ne ide mi. Pokušavam da oguglam na loše, bezobzirne, glupe, nepromišljene komentare. Znam ja da me se ne tiče, da to nije tako, da ne treba da me vređa s obzirom od kog dolazi, sve ja to znam, ali psiha mi tako ne deluje.

Nekim ljudima ovo zvuči smešno. Ne pridaje neku svrhu tome. Ne shvata me. A ja…živa bih se pojela. Skoro svaki dan mi neko “ulepša”. Možda je samo loša godina. Možda … možda će sledeđe početi da se tabamo po ulicama. Bićemo lepi, vedri, modri I nasmejani sa ili bez prednjih zubića. Biće nam super!

Da li sanjam? Probudite me iz ovog horora! Moram da spasem svet!