Ne kruže džabe vicevi o njima.
Dolazi jedan juče da mu skeniram 3 lista jer je izbrisao iz kompjutera, a moraju da imaju u bazi. Neka važna dokumenta sa neke vežbe. Skeniram mu, prebacim na fleš, a onda pita „jel ću moći ja sad sa tim da radim u wordu?“ Nećete, to Vam je slika, jedino pomoću nekog programa da pretvorite u tekst. „Kako neću moći, pa šta će mi onda ovo? Sam tražio da mi skenirate? Sad trebam da idem na posao da radim sa tim. „ Mi smo Vam skenirali, kao što ste tražili. „Ali što mi niste rekli da ne mogu da ga ubacim u word? Šta će meni ovako? Ništa mi ne znači!! Što sam platio? Vi ste trebali da kažete, ne bi ni skenirao!!“ Objasnimo lepo kulturno sve iz početka, jer vidimo da se gospodin baš i ne razume u IT, samo zna da kompjuter ima Word i da on tu treba da prepravlja neki izveštaj. Čika policajac se i dalje ljuti i kaže da smo mi trebali da mu kažemo pre nego što je platio. A tražio samo skeniranje. Izašao i kaže za sobom „SVAŠTA!“ Stvarno svašta! Istina! :)

Kraj radnog vremena. Konačno. Dan bez velikog nerviranja. Kao po običaju odlazimo da se provozamo, pre nego što odemo kući. Da oteramo teške misli, da uhvatimo vetar. Idemo do Jugova. Gužva. Nisam ni znala da Sartid održava danas „Family day“. Prava manifestacija. Roštilj se peče, pljeskavice uzimaju na bonove, kokice dele džaba, sladoled džaba, koncert... Eh, ovo izgleda nemoguće! Slušali smo Aleksandru Radović. Publika je bila malobrojna, ali dečica su bila najveselija, pevala, igrala u prvim redovima, a Aleksandra je fenomenalno pevušila. Veoma lep glas i lepe pesmice ima. Šteta što nije bilo više ljudi. Zbog vetra, hladnijeg dana ili slabe reklame, ne znam.

Na drugu stranu štand sa karaokama. Neki klinac peva, drugari se okupili. Malo dalje, 3 velika balona (dvorac, tobogan, tvrđava) za skakanje. Sve je bilo gratis. Dečica su uživala. I meni je došlo da skačem po onome. 6 frikom frižidera sa sladoledima su doneli. Bio je i štand hitne pomoći za ne daj Bože. Prava organizacija! Svaka čast USS Steel-u. Hoću ja da radim u Sartid! Zaposlite me tamo, plllllzzz. Baš sam se lepo provela tih sat vremena u obilazku. Ne sluteći.

Danas, nedelja, otišli do Plavinca. Održavala se „kosidba“. Isto velika organizacija. Dečica učestvovala u trkama, osvajali medelje, zahvalnice, stariji kosili, takmičali se po timovima. Bilo je folkloraša, dobre klope, rakije, sportske igre i za malo starije, ispijanje piva, nadvlačenje konopca... Lutrija. Veoma lep prizor. Bilo je lepo posetiti.

„Igrale se delije, nasred zemlje Srbije...“

Hoću! Neću da brinem o tome kada će plata, kada ću naći dobar posao, kako ću prehrniti porodicu, skupljati svaki dinar za more, lepu majicu, haljinicu, cipelice, kada ću se udati, da li ću imate pare za ovo ili ono. Kad si mali sve je lakše. Prvo jedva čekaš da odrasteš, samo da završiš školu, misliš da će posle biti sve lakše, da ćeš biti rasterećen, manje brinuti, a onda kada sve to preguraš, kada porasteš, kada počneš da razmišljaš o svom životu i koju ulogu igraš u njemu, zažališ. Onda shvatiš da je ipak bolje kada si mali i kada mama i tata brinu o tebi. Ne dešava se to svima, ali verujem da velikoj većini da. Običnim ljudima, čije mame i tate nisu neke budže u gradu, pa se moraš sam potrudi, gurati i stvarati stazu budućnosti.
Teško je. Mnogo je teško. Kada si bez veze, kada si normalan, kada si fin, miran, povučen, pravedan. Pravda se nikada ne može isterati. Ne možeš se boriti protiv nje. Pokušala sam, odustala. Sudnica se jedino održava u mojoj glavi, mojim mislima. Kada bih i od toga odustala mislim da bih bila mnogo srećnija.

Neko mi kaže da mnogo mislim. Previše. Da sam opterećena. Šta da radim. Ne želim ja to. Ono što sam želela je, da ostanem dete, do skoro nisam htela da priznam da sam porasla i ako su to godine odavno pokazale.

Živim na silu.

Rekla sam da ću ovde pisati samo o lepim stvarima, jer previše je onih koji se žale, kukaju i proklinju. Ali šta da radim kad nemam o čemu lepom pisati. Uostalom ovo je moj blog, mogu pisati o čemu god hoću. To je moje, ne Vaše.

Biće i nešto lepo. Sigurno. Kažu da posle lošeg ide lepo, a ja se pitam posle koliko puta lošeg? Biće...samo čekam taj radostan trenutak. Zračak svetlosti, čistine. Novi život. Nestrpljiva sam jako.