Ljudi su haos. Niko više nije normalan. Trebaš da imaš čelične živce ili dobru drogu da bi progurao dan. Ja ne znam da li ste i vi ludi pa se utapete u tu gomilu kao kompaktna masa, ali ja  tu ne pripadam.  Krenem danas kod moje voljene seke, čekam na parkingu 10 minuta da bi se prokleti kombi pomerio da prođem. Lepo izađem iz koli, kažem da žurim, da se pomeri, a on istovario robu i stoji u radnju da mu se potpišu otpremnice i mrtav ladan meni : „sačekaj malo“. Čekam ja, sedim nervozno u svom automobilu i živci polako počinju da igraju, posle par minuta zatrubim, ništa. Posle par minuta zatrubim opet al malo više. Opet ništa. Zatrubim joooš više. Jooš više ništa. Niko se ne obazire. Niko ne izlazi. Iznerviram se skroz, legnem na sirenu, oću bre da prođem. 10 minuta je prošlo, čoveka boli uvo, a mogao je samo da se pomeri na drugo mesto, a ne da stane na sred ulice, prolaza. Baš njega briga, kao da niko ne čeka, kao da nikome ne smeta, kao da ja nemam pametnija posla nego njega da čekam. Eee stvarno, ljudi su čudo! Izlazi, stavlja neke kutije u kombi, uzima druge, i sad se ja nadam da krene, ubacim u rikverc, približim još više, sa nadom da već jednom krenem sa prokletog parkinga, kad on lik, uzima nešto iz kabine i vraća se u radnju. Ja trubim, on ništa. Koji mamlaz! Ne mogu da verujem.

Leto je došlo. Smrad je došao. Božekoliko ljudi smrde. Da li da otvorim fabriku sapuna pa delim ljudima redom, da li bi znali da ga iskoriste? Čoveče imaš malo dete, tražiš pozivnice za rođendan, praviš veliko slavlje, a bazdiš na kilometar. Eee blago tebi! Baš si neki veseljak kad možeš tako.

A ti, mogao bi da se okupaš pre nego što mi dođeš i osećaš se na km. Znaš li kako je tek na manjoj kilometraži, npr na par cm od mene, 15tak minuta? Mnogo dobro! Mnogo jako! Htedoh da te pitam da mi preporučiš parfimeriju koja te snabdeva.

Dobro ti što smrdiš razumem, al ne moraš da unosiš toliko, čujem te ja dobro i odavde. Ustvari ne razumem, otkud ti onda pare za slike? To nije luxuz, a sapun jeste, jel da?

Dobro, a zašto mi moraš ponoviti jedno te isto toliko puta? Ništa bez 10, a? Ma nisam ja toliko glupa, prosta je to stvar, odavno znam da su 1 i 1 = 2. Aha, da utvrdimo gradivo još jednom. Super, ajd možeš još koji put, možda sam propustila to što sam već znala i pre nego što si se dao u opširno opjašnjavanje veoma jasnog zadatka. Želiš da me zbuniš? EEEee ja sam ti i luda i zbunjena, da znaš :)))

„Mene ovde voza kako ko stigne“, a mene ne voza? Svako misli da je on u najvećem i najgorem problemu,  da su svi oko njih u mnogo boljoj i lakšoj situaciji. To što se ja na svakih 10 minuta neću žaliti da me boli glava, stomak, ruka, da sam nervozna, tužna, ne znači da mi se ne viče na sav glas od besa ili da su mi oči pune suza iz često nerazumnih i nejasnih razloga.  To što ćutim i kuliram, ne znači da ne pucam u sebi, da ne čekam jedva svoju sobu, svoju noć, svoj krevet i suze. Zašto bi to drugi morali da znaju? Svako ima nešto svoje. Tako što znam da meni nije najteže na ovome svetu, da ima ljudi sa mnogo većom  tugom u srcu, tako znam da i tebi nije najgore, da ćeš preživeti. Teško je, ali nećemo žaliti dane zbog toga.               

Da li misliš da je neophodna da znam kome ćeš te slike dati, šta ti radi snaja, koliko dece imaš, kako se slažeš sa ženom, čime se baviš, kako te sin ne sluša, šta si spremala za ručak, zašta ti treba poster, koliko ari placa imaš, stvari od imovine, ko koga nasleđuje, sa kim se tužiš.... ? Da meni je to baš bitno, i od velikog značaja za dalju izradu vaših slika. Bez tih informacija ne bih mogla da funkcionišem.               

A zašto ja moram da znam šta se kopira za upis akcija, dobijanje vize, raznih dozvola, izdavanje dečijeg dodatka, dobijanje nasledstva, zamenu knjižice, uputi od lekara.... kako ne znaš, treba to sutra da predam doktoru u Beograd? Moraš ti da znaš, zašto radiš ovde?! Jeste, ja sve znam, ja donosim zakone. Stvarno ne znam zašto me plaćaju. Pobogu, pa ja ništa ne znam! Stojim tamo za ukras.               

Imali ste fascikle, kako sada nemate? Ne, nikada nismo imali, samo kese. Ma daj, ti meni pričaš, pa valjda ja znam, bio sam i dobio sam. Super, ja te fascikle nisam videla već dve ipo godine. Imali ste, siguran sam u to! Imam je još kod kuće! Možda sutra neko dođe da me ubeđuje da smo mu dali i burek gratis uz fotografije za dokumenta. Nadam se da smo imali sa sirom, jer sa mesom ne volEm.               

Pogledaj ove slike, pa nisam ja toliko ružna, to nisam ja, pogledaj ne liči na mene, deca su mi se kući smejala. A fotografija propuštena kroz program za peglanje lica i bora. Izvinte bako, da li bi mogli da se pogledate u ogledalce? Ajmo opet. Ajde! Al džabe,  Vi ste to, ne može biti Angelina Joli, ako se Vi slikate. A uradili smo baš sve što je u našoj moći, izvršili platične operacije sa najmodernijom tehnikom.                

I tako....idemo dalje....sve dalje odavde....eh, da je sreća....

 

AAAaaarrghhh kako ga samo mrzim!!! Jadni I bedni!

Mrzim I ostale markete ali Rodić je najjadniji od svih. Mrzim da idem tamo, izbegavam ih al moram. Moram bre, jedini su tu na dohvat ruke, a kad uđem iznerviram se.

Mrzim ih iz dosta razloga. Krenimo redom.

Najveći razlog mog preziranja je taj što nemaju ništa, I što je kod njih sve vruće! Klime nemaju uopšte, a frižideri su tu samo za ukras, kao police za mlečne proizvode, vodu I sokove. Možete misliti koliki im je rok trajanja ili koliko je paradajz svež. Dođeš da kupiš nešto ladno da popiješ, osvežiš se, kad ono svo piće stoji na rafovima, vrelo od sunca. U frižideru možeš jedino naći Coca Colu od 2 l. Od malih flašica možeš da se oprostiš, ili ladne vode. Tako iznervirana izađem I kupim u trafici pored, po naravno mnogo većoj ceni, al barem pijem ohlađeno I sa užitkom.

Drugo, neljubaznost I sve što rade rade preko ... one stvari. Bolje da ne pitaš za pomoć ili savet. A stalno stoje pored tebe i prate te. Ne mogu ni čokoladicu da izaberem, neprijatno mi je da stojim i biram a oni cupkaju pored mene. Tako da ostanem uskraćena i za to. Jbt pa neću da ti ukradem! Ugradi kamere pa me gledaj. Jednom ti ja uzmem dvd, neki film od 99 dinara, stanem na kasu, reko ajd da otvorim da pogledam disk, kad ono dole sve ogreban. Kažem kasirki, i pitam da zamenim, gleda ona i buni se, zove koleginicu, ona ne čuje, viče nezadovoljno, ova prođe, čuje je i nezadovoljno dobacuje „neka menja sama ako joj ne valja, šta me briga“, odlazim ja da zamenim, i kao da se napravim fina kažem ovoj na kasi da sam zamenila i da je sada sve ok, a ona meni „ko ti zamenio? Si prijavila nekome? Kako si mogla sama?“. Stanem i pitam se da li su normalni, izlazim uznemirena, sa namerom da više nikada ne uđem.

Dalje...odem da kupim picu i pošto nisam imala ništa sitno odem u Rodić prvo za čokoladno mleko kako bi rasitnila pare. Trebalo mi je samo 30 dinara sitno, a ona krava na kasi nije htela da mi da, kaže nema ona sa čim da radi. A ja samo zbog toga i kupila mleko. Imala je, videla sam. Trebala sam da natempiram cenu kupovanja kod njih da bi mi vratila željeni kusur.

I oni redovno mogu da mi uzmu dinar, dva, a ja njima nikada ne mogu da ostanem dužna! Redovno. Ja bre nisam takva, radim isto sa ljudima, a uvek im vraćam više, zaokružim tako da oni meni „duguju“, a ne ja njima. U izuzetnim slučajevima, baš kad stvarno nemam i tada im kažem da nemam dinar da im vratim, a oni se smeju i kazu u redu je :) Nekada mi se ne daje sve sitno, jer posle ja nemam sa čim da radim, pa im oprostim 5, 10 dinara.

U Maxiju mi pre neki dan, zato što ja nisam imala 2 dinara sitno, uzeli 3 din više. Jel to fer? Umesto da zaokruže na 20, oni zaokruže na 25. Smešno možda, ali dinar po dinar, po 2, 3 od svake mušterije, svakog dana, u velikim marketima, znate li koliko je to. Nerviraju me, bar da su ljubazne pa da im sam ostaviš.

Eee, jedna radosna vest! Još ovaj tekst nisam ni objavila, a Rodić se izgleda zatvara. Jupi! Ne radi već nedelju dana, kao popis, a prazan je. Fala Bogu, valjda će da ga uzme neki ozbiljan market i otvori nešto kvalitetno. Pričaju da će da odpuste sve stare radnike, matore babe i veštice i zaposle mladu piletinu :)) mmm...ako i treba!

Sad je haos u Maxiju, jer ne radi Rodić i tako. Tamo i pre bio haos na kasi, a sad je... 

 

Eto mene opet. Rešila sam da ponovo pišem. Imam dosta tema, ali nikako ne stižem. Ogovaraću svoj grad. To zaslužuje. Ništa ne pruža, traži mnogo. Sve više me nervira.

Nervira me to što nemam gde da vozim rolere, bicikl. Što nemam gde kvalitetno da provedem veče. Što nemamo dobar bioskop, pozorište. Što grad obiđem za pola sata. Jedina mesta za šetnju su kej, pored Dunava i Tvrđava. Tvrđava samo danju, jer se ne usuđujem kada padne mrak tamo da odem. I usred belog dana se dešavaju sranja, a kamoli noću. Ko zna kakvih karakondžula i babaroga tamo ima. Deca nemaju gde da se igraju, iza zgrade neki budža gradi već par godina zamak, diskoteku...hmm ko bi ga znao šta će tu biti. Važno da je ogradio svoju teritoriju, koja je inače bila opštinska.

Na parkingu haos. Tu živim i svaki put treba da strahujem da li će biti mesta, gde ću se parkirati, koliko ranije da dođem od drugarice, kako ne bih zakasnila na posao, a i kada ima mesta neka budala se parkira tako da zauzme dva. Preko vikenda da ne pominjem, bolje da nigde ne izlaziš kolima, em što zauzmu parking mesta, em se parkiraju usred šetališta. A meni lepe kaznu što se parkiram “na zelenoj površini”, 200 m od moje zgrade, jer je jedino tu bilo 1 mesto, a nigde zelenilo. Danubius ima dole u podrumu, oooogromnu garažu, koja je zatvorena od izgradnje tržnog centra. Tu se samo parkiraju vlasnici. Vlasnici garaže, bar da daju i vlasnicima lokala bilo bi dobro, al jook. Zato oni zauzimaju stanarima mesta.

Bedno. U ovom gradu se moraš boriti za opstanak! Moraš se boriti da preživiš. Mi obični ljudi smo niko i ništa, lešinari.

Volim da vozim rolere, ali ih ne vozim godinama, jer nemam gde. Odlučila sam da se opet aktiviram i provozam svakog dana po pola sata, sat. I već sam upropastila točkiće. :( Na fontani je odvratno, ako želiš dobro da se istruckaš obiđi krug. Nekako jedva odem do keja, jer nema nijedan put ravan za točkiće, jedino da vozim kolovozom, a kada vozim svi trube i psuju. Ne bi me čudilo da me neko pokosi jednog dana. E kada dođem do staze na keju udarim šprint koliko mogu, uđem na jedan teren, ako nema nikoga, obrnem 5-6 kruga, sednem odmorim, pa opet stazom. U celom Smederevu jedino tu može da se vozi. A i tu ima blata, kamenčića, zemlje, od ovih kiša. Ima dosta ljudi kada je toplo, jer je to jedno od par šetališta u našem gradu, tako da je i to malo problem za neometanu vožnju. Pored svih ovih poteškoća, i nerviranja, vozim se i dalje svakoga dana, jer to volim, to me ispunjava. A šta bih dala za jednu duguuuuu ravnu stazu...ehh...

I posle neko neka mi kaže da ne voli Beograd. Jedva čekam da odem i provozam se na Adi, kao sav normalan svet. Odgledam dobar film, u dobrom bioskopu, kao sav normalan svet. Radim za platu koju sazlužujem, kao svi srećnici. Nađem odgovarajuću garderobu, prodavnice, markete. Prošetam na različitim mestima, parkovima, upoznam nove krajeve, ljude, ...kao sav normalan svet.

Šta mi pruža Smederevo? Jedino vredno što ima ovde je Tvrđava. To je jedini kvalitet i ono što obavezno treba posetiti svaki turista. Ali šta on može da pruži svojim stanovnicima? Borbu!