Hoću! Neću da brinem o tome kada će plata, kada ću naći dobar posao, kako ću prehrniti porodicu, skupljati svaki dinar za more, lepu majicu, haljinicu, cipelice, kada ću se udati, da li ću imate pare za ovo ili ono. Kad si mali sve je lakše. Prvo jedva čekaš da odrasteš, samo da završiš školu, misliš da će posle biti sve lakše, da ćeš biti rasterećen, manje brinuti, a onda kada sve to preguraš, kada porasteš, kada počneš da razmišljaš o svom životu i koju ulogu igraš u njemu, zažališ. Onda shvatiš da je ipak bolje kada si mali i kada mama i tata brinu o tebi. Ne dešava se to svima, ali verujem da velikoj većini da. Običnim ljudima, čije mame i tate nisu neke budže u gradu, pa se moraš sam potrudi, gurati i stvarati stazu budućnosti.
Teško je. Mnogo je teško. Kada si bez veze, kada si normalan, kada si fin, miran, povučen, pravedan. Pravda se nikada ne može isterati. Ne možeš se boriti protiv nje. Pokušala sam, odustala. Sudnica se jedino održava u mojoj glavi, mojim mislima. Kada bih i od toga odustala mislim da bih bila mnogo srećnija.

Neko mi kaže da mnogo mislim. Previše. Da sam opterećena. Šta da radim. Ne želim ja to. Ono što sam želela je, da ostanem dete, do skoro nisam htela da priznam da sam porasla i ako su to godine odavno pokazale.

Živim na silu.

Rekla sam da ću ovde pisati samo o lepim stvarima, jer previše je onih koji se žale, kukaju i proklinju. Ali šta da radim kad nemam o čemu lepom pisati. Uostalom ovo je moj blog, mogu pisati o čemu god hoću. To je moje, ne Vaše.

Biće i nešto lepo. Sigurno. Kažu da posle lošeg ide lepo, a ja se pitam posle koliko puta lošeg? Biće...samo čekam taj radostan trenutak. Zračak svetlosti, čistine. Novi život. Nestrpljiva sam jako.