Eto mene opet. Rešila sam da ponovo pišem. Imam dosta tema, ali nikako ne stižem. Ogovaraću svoj grad. To zaslužuje. Ništa ne pruža, traži mnogo. Sve više me nervira.

Nervira me to što nemam gde da vozim rolere, bicikl. Što nemam gde kvalitetno da provedem veče. Što nemamo dobar bioskop, pozorište. Što grad obiđem za pola sata. Jedina mesta za šetnju su kej, pored Dunava i Tvrđava. Tvrđava samo danju, jer se ne usuđujem kada padne mrak tamo da odem. I usred belog dana se dešavaju sranja, a kamoli noću. Ko zna kakvih karakondžula i babaroga tamo ima. Deca nemaju gde da se igraju, iza zgrade neki budža gradi već par godina zamak, diskoteku...hmm ko bi ga znao šta će tu biti. Važno da je ogradio svoju teritoriju, koja je inače bila opštinska.

Na parkingu haos. Tu živim i svaki put treba da strahujem da li će biti mesta, gde ću se parkirati, koliko ranije da dođem od drugarice, kako ne bih zakasnila na posao, a i kada ima mesta neka budala se parkira tako da zauzme dva. Preko vikenda da ne pominjem, bolje da nigde ne izlaziš kolima, em što zauzmu parking mesta, em se parkiraju usred šetališta. A meni lepe kaznu što se parkiram “na zelenoj površini”, 200 m od moje zgrade, jer je jedino tu bilo 1 mesto, a nigde zelenilo. Danubius ima dole u podrumu, oooogromnu garažu, koja je zatvorena od izgradnje tržnog centra. Tu se samo parkiraju vlasnici. Vlasnici garaže, bar da daju i vlasnicima lokala bilo bi dobro, al jook. Zato oni zauzimaju stanarima mesta.

Bedno. U ovom gradu se moraš boriti za opstanak! Moraš se boriti da preživiš. Mi obični ljudi smo niko i ništa, lešinari.

Volim da vozim rolere, ali ih ne vozim godinama, jer nemam gde. Odlučila sam da se opet aktiviram i provozam svakog dana po pola sata, sat. I već sam upropastila točkiće. :( Na fontani je odvratno, ako želiš dobro da se istruckaš obiđi krug. Nekako jedva odem do keja, jer nema nijedan put ravan za točkiće, jedino da vozim kolovozom, a kada vozim svi trube i psuju. Ne bi me čudilo da me neko pokosi jednog dana. E kada dođem do staze na keju udarim šprint koliko mogu, uđem na jedan teren, ako nema nikoga, obrnem 5-6 kruga, sednem odmorim, pa opet stazom. U celom Smederevu jedino tu može da se vozi. A i tu ima blata, kamenčića, zemlje, od ovih kiša. Ima dosta ljudi kada je toplo, jer je to jedno od par šetališta u našem gradu, tako da je i to malo problem za neometanu vožnju. Pored svih ovih poteškoća, i nerviranja, vozim se i dalje svakoga dana, jer to volim, to me ispunjava. A šta bih dala za jednu duguuuuu ravnu stazu...ehh...

I posle neko neka mi kaže da ne voli Beograd. Jedva čekam da odem i provozam se na Adi, kao sav normalan svet. Odgledam dobar film, u dobrom bioskopu, kao sav normalan svet. Radim za platu koju sazlužujem, kao svi srećnici. Nađem odgovarajuću garderobu, prodavnice, markete. Prošetam na različitim mestima, parkovima, upoznam nove krajeve, ljude, ...kao sav normalan svet.

Šta mi pruža Smederevo? Jedino vredno što ima ovde je Tvrđava. To je jedini kvalitet i ono što obavezno treba posetiti svaki turista. Ali šta on može da pruži svojim stanovnicima? Borbu!