Ljudi su haos. Niko više nije normalan. Trebaš da imaš čelične živce ili dobru drogu da bi progurao dan. Ja ne znam da li ste i vi ludi pa se utapete u tu gomilu kao kompaktna masa, ali ja  tu ne pripadam.  Krenem danas kod moje voljene seke, čekam na parkingu 10 minuta da bi se prokleti kombi pomerio da prođem. Lepo izađem iz koli, kažem da žurim, da se pomeri, a on istovario robu i stoji u radnju da mu se potpišu otpremnice i mrtav ladan meni : „sačekaj malo“. Čekam ja, sedim nervozno u svom automobilu i živci polako počinju da igraju, posle par minuta zatrubim, ništa. Posle par minuta zatrubim opet al malo više. Opet ništa. Zatrubim joooš više. Jooš više ništa. Niko se ne obazire. Niko ne izlazi. Iznerviram se skroz, legnem na sirenu, oću bre da prođem. 10 minuta je prošlo, čoveka boli uvo, a mogao je samo da se pomeri na drugo mesto, a ne da stane na sred ulice, prolaza. Baš njega briga, kao da niko ne čeka, kao da nikome ne smeta, kao da ja nemam pametnija posla nego njega da čekam. Eee stvarno, ljudi su čudo! Izlazi, stavlja neke kutije u kombi, uzima druge, i sad se ja nadam da krene, ubacim u rikverc, približim još više, sa nadom da već jednom krenem sa prokletog parkinga, kad on lik, uzima nešto iz kabine i vraća se u radnju. Ja trubim, on ništa. Koji mamlaz! Ne mogu da verujem.

Leto je došlo. Smrad je došao. Božekoliko ljudi smrde. Da li da otvorim fabriku sapuna pa delim ljudima redom, da li bi znali da ga iskoriste? Čoveče imaš malo dete, tražiš pozivnice za rođendan, praviš veliko slavlje, a bazdiš na kilometar. Eee blago tebi! Baš si neki veseljak kad možeš tako.

A ti, mogao bi da se okupaš pre nego što mi dođeš i osećaš se na km. Znaš li kako je tek na manjoj kilometraži, npr na par cm od mene, 15tak minuta? Mnogo dobro! Mnogo jako! Htedoh da te pitam da mi preporučiš parfimeriju koja te snabdeva.

Dobro ti što smrdiš razumem, al ne moraš da unosiš toliko, čujem te ja dobro i odavde. Ustvari ne razumem, otkud ti onda pare za slike? To nije luxuz, a sapun jeste, jel da?

Dobro, a zašto mi moraš ponoviti jedno te isto toliko puta? Ništa bez 10, a? Ma nisam ja toliko glupa, prosta je to stvar, odavno znam da su 1 i 1 = 2. Aha, da utvrdimo gradivo još jednom. Super, ajd možeš još koji put, možda sam propustila to što sam već znala i pre nego što si se dao u opširno opjašnjavanje veoma jasnog zadatka. Želiš da me zbuniš? EEEee ja sam ti i luda i zbunjena, da znaš :)))

„Mene ovde voza kako ko stigne“, a mene ne voza? Svako misli da je on u najvećem i najgorem problemu,  da su svi oko njih u mnogo boljoj i lakšoj situaciji. To što se ja na svakih 10 minuta neću žaliti da me boli glava, stomak, ruka, da sam nervozna, tužna, ne znači da mi se ne viče na sav glas od besa ili da su mi oči pune suza iz često nerazumnih i nejasnih razloga.  To što ćutim i kuliram, ne znači da ne pucam u sebi, da ne čekam jedva svoju sobu, svoju noć, svoj krevet i suze. Zašto bi to drugi morali da znaju? Svako ima nešto svoje. Tako što znam da meni nije najteže na ovome svetu, da ima ljudi sa mnogo većom  tugom u srcu, tako znam da i tebi nije najgore, da ćeš preživeti. Teško je, ali nećemo žaliti dane zbog toga.               

Da li misliš da je neophodna da znam kome ćeš te slike dati, šta ti radi snaja, koliko dece imaš, kako se slažeš sa ženom, čime se baviš, kako te sin ne sluša, šta si spremala za ručak, zašta ti treba poster, koliko ari placa imaš, stvari od imovine, ko koga nasleđuje, sa kim se tužiš.... ? Da meni je to baš bitno, i od velikog značaja za dalju izradu vaših slika. Bez tih informacija ne bih mogla da funkcionišem.               

A zašto ja moram da znam šta se kopira za upis akcija, dobijanje vize, raznih dozvola, izdavanje dečijeg dodatka, dobijanje nasledstva, zamenu knjižice, uputi od lekara.... kako ne znaš, treba to sutra da predam doktoru u Beograd? Moraš ti da znaš, zašto radiš ovde?! Jeste, ja sve znam, ja donosim zakone. Stvarno ne znam zašto me plaćaju. Pobogu, pa ja ništa ne znam! Stojim tamo za ukras.               

Imali ste fascikle, kako sada nemate? Ne, nikada nismo imali, samo kese. Ma daj, ti meni pričaš, pa valjda ja znam, bio sam i dobio sam. Super, ja te fascikle nisam videla već dve ipo godine. Imali ste, siguran sam u to! Imam je još kod kuće! Možda sutra neko dođe da me ubeđuje da smo mu dali i burek gratis uz fotografije za dokumenta. Nadam se da smo imali sa sirom, jer sa mesom ne volEm.               

Pogledaj ove slike, pa nisam ja toliko ružna, to nisam ja, pogledaj ne liči na mene, deca su mi se kući smejala. A fotografija propuštena kroz program za peglanje lica i bora. Izvinte bako, da li bi mogli da se pogledate u ogledalce? Ajmo opet. Ajde! Al džabe,  Vi ste to, ne može biti Angelina Joli, ako se Vi slikate. A uradili smo baš sve što je u našoj moći, izvršili platične operacije sa najmodernijom tehnikom.                

I tako....idemo dalje....sve dalje odavde....eh, da je sreća....

Dobila sam ovaj mail od meni drage "zaboravljene" osobe. Mnogo mi se sviđa sadržaj i želim da podelim sa svima Vama. Možda je ovo samo klasika, jedan u nizu cikličnih mailova, ali lepo je štivo.

- Nekada davno živela jedna tužna devojka.... 
- A zašto je bila tužna? 
- Polako nemoj me odmah prekidati, sve ću ti ispričati po redu. Zato što je bila usamljena i bez ikog na svetu... 
- Jel ni mamu nije imala? 
- Nije imala nikog, sama samcata. Sedela je jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora. 
- A zašto sinjeg kad je more plavo? 
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju. Kako se ona igrala kamenčićima, u reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada kamenčić koji je ona uzela snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja. 
- A ona? 
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo. 
- I onda? 
- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini, i pravljen samo za nju pa brže potrči nazad, ali nije mogla da ga nađe. 
Sari već podrhtava brada. 
- A sutra kad je bio dan, jel ga onda našla? 
- Nije, more ga je odnelo sa sobom. 
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi šta je sad ovo?) 
- A zašto ga je more odnelo? 
- Zato što nije bila dovoljno dobra. bog joj je spustio sreću u ruke, ali ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela jos. Ali tu nije kraj bajke. More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku, koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga čuva. 
- A meni je ipak žao i one devojke što ga je izgubila - kaže pospani glasić. 
(I meni je.) 
- Šta je dalje sa njom bilo? 
- Ne znam, nije ni važno; samo ti lepo sanjaj. 
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen.)

/Spletkarenje sa sopstvenom dušom/