On kuva, sprema rucak, veceru, pere sudove, sije, popravlja elektricne i neelektricne uredjaje, radi na racunaru, pravi razne mastorije, krevet, police, ormare, plakare, kuhinje, stolove, stolice, fotelje, farba, cisti, usisava, brise prasinu, spusta dasku na wc solji, raskloni za sobom, kupa se, mirise, uredan je, oblaci se lepo, brija se, menja carape, ne ostavlja prljav ves za sobom,  najpametniji je kako na poslu, tako u kuci, u sve se razume, svi ocekuju sve od njega, on zna da me razveseli, nasmeje, posavetuje, obraduje, podrzi,  pazi kada se razbolim, izvede u setnju i posle napornog radnog dana, gleda samnom crtace, budi se usred noci da ukljuci masinu , kako se ja ne bi budila, ne hrce, ne pije.... stvarno nema boljeg od njega!

Mogu ja ovako jos mnogo mnogo da nabrajam, ali sve bi to bilo lepo da ne postoji jedna sitnica u vezi tih par, dve, tri, pet, sest stvarcica. Sve je on to radiO i biO. Sada to moze samo po potrebi , pod jakim pritiskom, kad ga postavim na liniju za streljanje. E onda je sve ok.

Zasto je ljubav zabranjena? Zasto si tuzan bez nje? Zasto se bez nje ne moze? Zasto se dobro ne ceni? Zasto se dobro dobrim ne vraca? Zasto dobijas lose ako nikada lose nisi dao? Zasto je nesto moguce samo u snu? Zasto je stvarnost surova? Zasto nismo iskreni? Zasto ne mogu da te vidim? Zasto ne shvatam? Zasto jos uvek sanjam? Zasto mastam? Zasto moras biti okrutan, zao i los da bi se neko okrenuo za tobom, da bi video da ipak nekome znacis, da bi te neko pozeleo? Zasto teze kada moze lakse? Zasto smo kukavice? Zasto lazemo? Zasto varamo? Zasto se kajemo? Zasto ispastamo? Zasto nije kao pre? Zasto se ljudi menjaju? Zasto zaboravljamo stara obecanja i date reci? Zasto volimo uzalud ako znamo da je u samom pocetku osudjeno na propast? Zasto se nadamo? Zasto cutimo? Zasto cutanje vise povredjuje od reci? Zasto vise ne pricamo o zvezdama? Zasto nas je sreca napustila? Zasto nam jednostavna zadovoljstva nisu dovoljna? Zasto te bre vise nemam?
Zasto veze pobedjuju? Zasto koristiti pamet? Zasto su stvari neresive? Zasto ne postoji pravda? Zasto je sve tako tesko? Zasto stvari idu naopako?

Zasto ne mogu da dobijem zato?

Hoću! Neću da brinem o tome kada će plata, kada ću naći dobar posao, kako ću prehrniti porodicu, skupljati svaki dinar za more, lepu majicu, haljinicu, cipelice, kada ću se udati, da li ću imate pare za ovo ili ono. Kad si mali sve je lakše. Prvo jedva čekaš da odrasteš, samo da završiš školu, misliš da će posle biti sve lakše, da ćeš biti rasterećen, manje brinuti, a onda kada sve to preguraš, kada porasteš, kada počneš da razmišljaš o svom životu i koju ulogu igraš u njemu, zažališ. Onda shvatiš da je ipak bolje kada si mali i kada mama i tata brinu o tebi. Ne dešava se to svima, ali verujem da velikoj većini da. Običnim ljudima, čije mame i tate nisu neke budže u gradu, pa se moraš sam potrudi, gurati i stvarati stazu budućnosti.
Teško je. Mnogo je teško. Kada si bez veze, kada si normalan, kada si fin, miran, povučen, pravedan. Pravda se nikada ne može isterati. Ne možeš se boriti protiv nje. Pokušala sam, odustala. Sudnica se jedino održava u mojoj glavi, mojim mislima. Kada bih i od toga odustala mislim da bih bila mnogo srećnija.

Neko mi kaže da mnogo mislim. Previše. Da sam opterećena. Šta da radim. Ne želim ja to. Ono što sam želela je, da ostanem dete, do skoro nisam htela da priznam da sam porasla i ako su to godine odavno pokazale.

Živim na silu.

Rekla sam da ću ovde pisati samo o lepim stvarima, jer previše je onih koji se žale, kukaju i proklinju. Ali šta da radim kad nemam o čemu lepom pisati. Uostalom ovo je moj blog, mogu pisati o čemu god hoću. To je moje, ne Vaše.

Biće i nešto lepo. Sigurno. Kažu da posle lošeg ide lepo, a ja se pitam posle koliko puta lošeg? Biće...samo čekam taj radostan trenutak. Zračak svetlosti, čistine. Novi život. Nestrpljiva sam jako.