Reč-dve o sreći
- Nekada davno živela jedna tužna devojka....
- A zašto je bila tužna?
- Polako nemoj me odmah prekidati, sve ću ti ispričati po redu. Zato što je bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Jel ni mamu nije imala?
- Nije imala nikog, sama samcata. Sedela je jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora.
- A zašto sinjeg kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju. Kako se ona igrala kamenčićima, u reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada kamenčić koji je ona uzela snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.
- I onda?
- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini, i pravljen samo za nju pa brže potrči nazad, ali nije mogla da ga nađe.
Sari već podrhtava brada.
- A sutra kad je bio dan, jel ga onda našla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi šta je sad ovo?)
- A zašto ga je more odnelo?
- Zato što nije bila dovoljno dobra. bog joj je spustio sreću u ruke, ali ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela jos. Ali tu nije kraj bajke. More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku, koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga čuva.
- A meni je ipak žao i one devojke što ga je izgubila - kaže pospani glasić.
(I meni je.)
- Šta je dalje sa njom bilo?
- Ne znam, nije ni važno; samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen.)
/Spletkarenje sa sopstvenom dušom/
:(
07/01,2007, at 18:57
eh..priča je...baš životna...
Izgleda da i ne znamo šta imamo dok to ne izgubimo...
Da li je prirodno želiti više ili je to pohlepa?
07/01,2007, at 20:39
Intresantna pricha najmanje...
07/01,2007, at 21:59
znam za ovu prichu..
jako je dobra...
hvala tale shto me podseti..
tuzhno je kako ljudi ne umeju da se zadovolje onim shto imaju..
a i kada dobiju kjosh..oni tek onda hoce josh..i josh i josh...
07/02,2007, at 00:49
sad mi dodje da ponovo chitam tu knjigu....mnoooogoooo je dobra...
a to shto ne znamo (ili bar ne u potpunosti) da cenimo to shto imamo je velika mana ljudi...bilo da su u pitanju materijalne stvari, prijatelji ili bilo shta drugo...
07/02,2007, at 05:41
Uhaj.. mali downer :)) No prihvatam da ljudi ne umeju bas najbolje da prepoznaju srecu.. doduse ne treba ih ni kriviti za to.. jer je sve to promeljivo.. za jedan dan se nesto srecno moze pretoriti u tuzno i obrnuto.. dakle moramo prihvatiti obe strane zivota!!!!....... POZ
07/03,2007, at 21:23
Da,chitala sam (Marija Jovanovic,jel' da?!)
...da,chesto je ovako..shta vishe skoro uvek
tek kad neshto ili nekog izgubimo shvatimo shta smo imali...a dok to(ga)imamo ni ne znamo shta imamo pa chak i trazhimo dalje...
Znam za jednu istinitu prichu: ON bi da trazhi josh,da upozna nove ljude a sa NJOM mu je apsolutno sve super...ON vec ima kamen(NJU) ali bi da trazhi drugi..Hm,dal' ce izgubiti i taj ?!?!
Mogla bih da se nadovezhem na mom blogu o ovome i ovoj prichi(ako se moja Amiga slozhi)
pozzzz
07/04,2007, at 02:56
naprotiv, jako bih volela da se nadovezes, i napokon napises nesto novo
07/16,2007, at 13:35
Eh, al' da bi videla kako taj kamencic sija, nekad nije dovoljno samo otvoriti oci....
07/17,2007, at 00:09
stavish ga u dzep, sachuvash, izglancas po potrebi i kad tad zasijace :)
07/21,2007, at 05:38
A sta ako, dok ti je u dzepu, neki drugi zasija?
07/27,2007, at 23:27
ne znam...u tom slucaju bice kasno za onaj u dzepu :( koji je mozda sjajniji, lepsi, bolji...ne znam...
05/04,2009, at 15:49
Stvarno vredi znati ovo... Prica je iz zivota i nekome ce posluziti...:)