Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati. Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju sali. Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi ti to mogla učiniti. Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih. Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim. Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi ti to mogla učiniti. Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom. Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću. Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol. Čeznem da sjedim mirno pored tebe; ali se ne usuđujem; jer bi mi inače srce iskočilo na usta. Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima. Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi ti to mogla učiniti. Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk. Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo. Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je bol večito svjež. Rabindranat Tagore

Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje. Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu. Kuda ću? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad? Il je već bilo? Trebao korak? Možda je sasvim do mene došla. Al' ja, u krčmu svratio gorak, a ona ne znajući-prošla Ne znam. Ceo svet smo obišli u žudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoišli. Da, mora da je tako. MIKA ANTIC

Ociju tvojih da nije Ne bi bilo neba U slepom nasem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz ociju nestajali Slavuja tvojih da nije vrbe ne bi nikad Nezne preko praga presle Ruku tvojih da nije Sunce ne bi nikad U snu nasem prenocilo. Vasko Popa