Boli me ….za takve drugare! Ne opterećujem se više uopšte. Oduvek sam bila bolje ništa nego nešto što ti ne odgovara. Dosta sam se ja cimala za njih, činila, bila uvek tu, ako na kraju uvek ispadnem kriva. „Što se ne javljaš? , Ne setiš se ni da pozoveš, pošalješ sms, ništa. , Živa li si?“ Šta ja onda da kažem za njih??? Ne valja kada ne stižem, a čim ugrabim slobodnu priliku javim se, i dobijem odgovor: „ne mogu sad. Imam nešto“. Drugarica mi šalje mail pre neki dan, šta radim, kada ćemo se videti. Više telefon ne postoji za nas. Odgovaram , videćemo se kada god ti hoćeš, ja sam tu. „Radim od 17h, tako da ne možemo da se vidimo.“ Pa šta oćeš bre, što me onda pitaš kog vraga?! Šta je sa vremenom pre 17h? Baš me briga uostalom šta je, ako neće to je njen problem. Neću više moliti i nalaziti načine da se vidim sa takvim prijateljima. Oćeš – oćeš, nećeš – ne moraš. Nervira me to „NE MOGU“. Zašto ljudi jednostavno ne znaju da kažu “neću. Cimanje mi je. Mrzi me.“ Kada znam da tako misle.
Drugi primer. Kakvi su ti to prijatelji koji stalno uče? Koji nemaju vremena da se vide sa tobom zato što uče? „Pa pobogu Tanja, sledećeg meseca imam ispit!“ Šta ima više da ih zovem ako znam odgovor. Kada si slobodan javi se, moja vrata su otvorena. I tako ne javljam se ja, ne javlja se prijatelj. Posle nekog vremena poruka „Šta radiš? Što te nema?“. A i dalje uči...
Kada idem u BG, ne stižem svima da se javim i vidim se sa svima. A onda, kada saznaju da sam bila „a što se nisi javila? Mogli smo da se vidimo? Bila sam slobodna tada.“. A kada se javim „E izvini, imam sutra predavanja. , Imam baš tad neke vežbe. , Imam sledeće nedelje ispit, moram da štrebam. Izvini. „ Neki jednostavno i ne odgovore na poruku. Bilo kako bilo Tanja je uvek kriva.
Odem kod bake na selo. Javim se drugaricama. Dva dana pre toga mi je rekla kako me nama, kako sam je zaboravila. Sada zovem, da idemo da se prošetamo, vidimo, ali ne, one ise spremaju, izlaze sa svojim momčićima. Super!
Ja uvek mogu nešto da iskombinujem. Ubacim u tefter, kako se ja šalim. Pre posla, posle posla. A drugi JOK bre! Znaš kišica pada, loše je vreme, odma se otkazuje sve! Pa nećemo mi da vozimo rolere da bi nam kiša omela planove.
I šta će meni takvi prijatelji?
To ti je bre drugarstvo na - 111.

 /Svaka čast izuzecima. Ima ih ali veoma veoma malo. Ali takve samo vredi čuvati!/

Budimo malo kreativni ! Ajde prijatelji moji napravite svoje baneričiće. Predstavite svoje blogiće.

Veličina treba da bude 120 x 30 px. To će stojati na mojoj vredi listi.
Da vidimo ko će sada dobiti 5ticu. Najbolji među vama dobija vrednu nagradu.
Vodim ga na sladoled! :)

/Marina hehehe...xixi...  ...xoxo/

Treba da izgleda nešto nalik ovome. Mada ne mora animacija, može i običan jpg.

Odlučila sam. Sutra je taj dan. Dan bez tebe. Prvi dan. Novi početak. Mnogo puta sam o tome razmišljala, svaki put kada sam se iznervirala i bilo mi dosta svega. Ali nisam sebe mogla da zamislim u tom danu, danu bez tebe. Danu gde te neću zagrliti, pomaziti, cmoknuti, štipnuti, pipnuti, zasmejavati, zafrkavati…
Odlazim. Danas je novi dan. Dan bez tebe. Tebe više nema I meni je super. Neću da budem čudak, otuđen od sveta, ljudi. Idem napolje da šetam, upoznam nove ljude, tračarim sa drugaricama…
Jutro. Ležim u krevetu. Ne, neću da mislim na njega! Puštam muziku. Naša pesma. Ne, ne mislim na njega I dalje. Ne ustaje mi se. Mama zove da doručkujem. Ma ne mogu još. Zatvaram oči. Budna sanjam tvoj… NE! Ustajem u 12. Nikada nisam ustala u 12. Pozvaću jednu drugaricu, zatim otići kod druge, a uveče odgledati onaj dobar film što smo planirali da gledamo. Imam isplaniran dan. Pa…I nije tako loše bez njega.
14h…mrzi me da zovem drugaricu. Mrzi me da idem negde. Mrzi me da mi neko dođe. Mrzi me čak I da sedim pored kompjutera. Da li je moguće da to može da mi se desi? Niko ne bi rekao. Puštam film. Gledam pola. Nemam pojma šta se dešava, ne pratim radnju, gledam samo slike koje mi tek tako prolaze ispred očiju. Nije mi dobro. Gušim se. Izlazim na terasu, otvaram prozor I udišem duboko. Odlazim u dnevnu sobu. Puštam TV. Zanimljivo je da TV gledam samo u takvim posebnim prilikama. Kada sam ljuta ili , kao sada, u danu bez tebe. TV je odličan. Vrtim se u krug. Gledam u mobilni. Ništa… Nema poziva, nema poruke. Odlučim da izbrišem ceo inbox, misleći da ću sebi bar malo time olakšati. Inbox…čitam poruke. Raznežim se. Nemam snage da obrišem. Bacam mobilni od sebe.
Svi moji planovi za danas su propali I ako je to bio dan bez tebe. Dan bez tebe sa tobom.
Izgleda da sam preslaba. Ili možda kukavica?

Prozivam Wecu Weshticu i Biljche da napišu jedan ovakav članak.
Marina...hehe...zna se. Al ima jednom da joj zadam da ne zna da uradi i dobije keca :P