- Nekada davno živela jedna tužna devojka.... 
- A zašto je bila tužna? 
- Polako nemoj me odmah prekidati, sve ću ti ispričati po redu. Zato što je bila usamljena i bez ikog na svetu... 
- Jel ni mamu nije imala? 
- Nije imala nikog, sama samcata. Sedela je jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora. 
- A zašto sinjeg kad je more plavo? 
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju. Kako se ona igrala kamenčićima, u reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada kamenčić koji je ona uzela snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja. 
- A ona? 
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo. 
- I onda? 
- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini, i pravljen samo za nju pa brže potrči nazad, ali nije mogla da ga nađe. 
Sari već podrhtava brada. 
- A sutra kad je bio dan, jel ga onda našla? 
- Nije, more ga je odnelo sa sobom. 
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi šta je sad ovo?) 
- A zašto ga je more odnelo? 
- Zato što nije bila dovoljno dobra. bog joj je spustio sreću u ruke, ali ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela jos. Ali tu nije kraj bajke. More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku, koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga čuva. 
- A meni je ipak žao i one devojke što ga je izgubila - kaže pospani glasić. 
(I meni je.) 
- Šta je dalje sa njom bilo? 
- Ne znam, nije ni važno; samo ti lepo sanjaj. 
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen.)

/Spletkarenje sa sopstvenom dušom/