Ja sam bedno zrno pšenice na putu

devojke koju volim.

Ja, koji bejah

poput lava hrabar i ponosan,

sada sam malen slavuj u krošnjama,

koji tiho peva svoje ljubavne pesme.

Kad sam govorio,

rekoše da sam nem,

kad sam pisao,

rekoše da sam slep,

kad sam ih napustio,

rekoše da sam šepav.

I kad me natrag pozvaše,

otkriše da sam glup.

Sve su mi osećaje pomešali

i presudili da sam lud.

Sada sam sretan

Ulazis u pesmu kao u svoj vrt

slazes reci,pomeras mlado drvece

u nekakav red razumljiv tvom oku

tako nehajno kao sto u san moj

ulazis kao u svoj vrt

gde te svaka travka s radoscu

docekuje i sunce ti na rame silazi,

 

i korak ti je lak i necujan,

kao da si i sama od sna satkana,

iz noci u noc tako sa morem

snagu premeravas,umirujes ga

recima i u poslusnu pticu pretvaras.

 

Ulazis u pesmu kao u svoj dom

gde je sve oblikovano tvojom rukom,

koja i mojom rukom uzaludne

reci ispisuje koje bi da me

od tebe odbrane.