Ulazis u pesmu kao u svoj vrt

slazes reci,pomeras mlado drvece

u nekakav red razumljiv tvom oku

tako nehajno kao sto u san moj

ulazis kao u svoj vrt

gde te svaka travka s radoscu

docekuje i sunce ti na rame silazi,

 

i korak ti je lak i necujan,

kao da si i sama od sna satkana,

iz noci u noc tako sa morem

snagu premeravas,umirujes ga

recima i u poslusnu pticu pretvaras.

 

Ulazis u pesmu kao u svoj dom

gde je sve oblikovano tvojom rukom,

koja i mojom rukom uzaludne

reci ispisuje koje bi da me

od tebe odbrane.

Sedni. Ne tu. Preko puta. Moram te videti. Ne. Ne prekidaj me. Ćuti. Pusti me da ti kažem ono što sam odavno trebala reći

Kad trebaš doći bojim se tvog dolaska. Zbog nedolaska. Jer, ako kasniš samo pet minuta srce mi je u dlanu i moja me ljubav ili možda strah boli.

I zato ne smem kasniti. Već sutra može biti kasno. A nisam ti još rekla kako i koliko te volim.

Volim te telom, pokretima, pogledom, dodirima, rečima. Volim te smehom i suzama. Volim te tugom i brigama.

Ne. Ne gledaj me zastrašeno. Ljubav ma kakva bila: neispunjena, srećna, lakomislena i površna prava i zauvek... Boli.

Kad dolazim, pitam se čekaš li me. Bojim se da jednog dana više ne otvoriš vrata.

Bojim se praznog stubišta bez mirisa, bez zvuka, svetla.

A nisam ti rekao: najviše se bojim vremena koje ne čeka. A ja kasnim

Volim tvoju nesigurnost i moja je najčešća. Bore na tvom licu i moje su. I u tom trajanju ne znam da li sam sve učino za tebe ljubavi moja

To je igra davanja i odricanja, otkrivanja i ponovnog skrivanja;nešto osmeha i sasvim malo stidljivosti i poneka tek, slatka, besmislena kavga. ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pesma.