Ne postojim više.

Bejah jednom i nestadoh

u plamenu moje ljubavi.

Jedna ogromna vatra.

Lagani pepeo rasu se u zraku

I pade nežno pred tvoje noge.

Ne zgazi ga, u njemu kuca još moje srce

Ja sam bedno zrno pšenice na putu

devojke koju volim.

Ja, koji bejah

poput lava hrabar i ponosan,

sada sam malen slavuj u krošnjama,

koji tiho peva svoje ljubavne pesme.

Kad sam govorio,

rekoše da sam nem,

kad sam pisao,

rekoše da sam slep,

kad sam ih napustio,

rekoše da sam šepav.

I kad me natrag pozvaše,

otkriše da sam glup.

Sve su mi osećaje pomešali

i presudili da sam lud.

Sada sam sretan