Teško. Nije toliko teško kada imaš mamu I tatu da plaćaju račune, namernice I šta ne sve još. Kada ne zavisiš toliko od te plate nije teško. Ali šta ako roditelji zavise od tebe? Šta ako oni nemaju? Šta ako hoćeš da se osamostališ? Dođe vreme I za to. Dokle ćemo ovako moći? Dokle ćemo živeti na njihov račun? Kada će I kako neko živeti na naš račun? Kada ćeš ti moći svojoj deci tako nešto da pružiš, ako je sada ovako? Šta ako…postoje hiljade hiljada “šta ako?”. Ja odgovor I dalje ne znam. Postajem suviše umorna od razmišljanja, ali ne mogu da živim od danas do sutra.

Šta imam od svoje plate? Nije da ništa nisam stekla, ali sve su to sitnice. Ne mogu ja uštedeti za automobil, a kamoli za nešto više. Samo za more cele godine skupljam sitne pare u kasici prasici, i da kada vreme dođe, mogla još nešto da dodam I odem na zasluženi odmor od 10tak dana. Sada trenutno imam dve flaše (to su mi imitacija kasica), u jednoj skupljam za espresso aparat, a drugi je za more. Na vreme bogami, od leta do leta, pa će se valjda skupiti.

Neko se čudi I misli da je to dovoljno. To su obično oni koji ne rade, sede kući, I žive na mamin I tatin račun. A kada se zaposle “O pa bila si u pravu, ništa mi ne ostane”. Dođe plata, a ti si već od prošle isplanirao kako ćeš potrošiti novu. Kupiš ovu košuljicu, džemper I ostane ti…prazan džep. Koliko da se prehraniš. A I svakog dana moraš da kupiš nešto da pojedeš, popiješ, grickaš, a to je preko 100 dinara. Računaj 100 (nekog dana uštediš I kažeš ješću kući, popiću samo sok) puta 27 radnih dana u mesecu (ili koliko već radiš). Isto tako moraš da kupiš novu garderobu, ipak ideš svakog dana na taj posao, gledaju te ljudi, radiš sa ljudima, moraš da održavaš ličnu higijenu. Jedino da ideš kao slepac pa da imaš uvek pare u džep. Sve ima svoje. Ali dobro to radiš radi sebe, ali opet uvek gledaš da kupuješ garderobu u kojoj ćeš se osećati ugodno na poslu, koja će ti biti topla, prsluk da ti ne zebu leđa, patike, čizme ravne, tople… Nećeš sigurno kupiti za posao minić, bluzu sa ogromnim dekolteom I čizmice, cipelice sa ogromnom štiklom, koje bi mogla da obuješ I uveče kada izađeš. Jedino ako ne radiš na nekom mostu, sexy clubu, ili ako nisi gogo igračica.

Još nešto, nerviraju me ljudi koji rade samo zbog love. Kojima se uopšte ne radi, a rade samo zato što moraju. Zato što sui m te pare baš baš neophodne. Dobro svi radimo zbog te plate, ali ako već radiš radi, nemoj da lenčariš, nemoj da te sve mrzi, nemoj da se iživljavaš, nemoj da sediš ako te čeka gomila obaveza, nemoj da praviš greške, zbog kojih će možda I drugi ispaštati, mrdni se, zaradi to pošteno. Mene ne mrzi da radim, ne bih ni umrla bez tih para, preživela bih I bez njih da dobijem otkaz, ali bolje da imam neku obavezu, da zaradim svoj dinar, da rasteretim moje, nego da sedim kući I džabalebarim. Mene npr na poslu ne mrzi da čistim, da obrišem prašinu, da operem čaše…dok to npr kod kuće ne radim sa elanom I tako često. Niko me ne tera na to, sama sam htela da radim još dok sam studirala. Jer mi je bilo dosadno, nisam mnogo učila pa sam imala dosta slobodnog vremena. Sada nemam skoro uopšte slobodno vreme. Lažem, imam, ali meni to prođe dok pukneš prstima. Nikada mi nije dosadno. Kada radim popodne čini mi se, kako ustanem tako krenem na posao, ništa ne stignem da završim privatno. Kada radim ujutru, popodne ili spavam, kada ne mogu da izdržim, ili sednem za računarom I prođe celo poslepodne, a meni se čini kao da je prošlo pola sata. Ili odem kod drugarice. Ipak bolje je prepodne za posao. U svemu tome, tom poslovnom svetu, žao mi je što toliko mnogo radim, a nemam skoro ništa od toga, žao mi je što nemam mnogo vremena za druženje, što ne viđam neke drugare, što ne mogu uvek da ispoštujem dogovor, što ne mogu uvek da odem na slavu, rođendan, što nemam bar slobodan vikend bar da završim te obaveze. Nisu to obaveze, mene to ispunjava, I ne znam kako sve da iskombinujem, da sve zadovoljim. Više ni u selo kod bake I deke ne mogu da odem tako često. Nešto iskombinujem kada je neka slava, nešto propustim, pa kasnije nadoknadim. Moji uvek odu u subotu prepodne kolima, a ja zamenim smenu da bih radila ujutru, onda odem busom ili vozom odmah posle posla, pa ostanem tamo da bih se videla sa drugarima I uveče izašli. Vratim se u nedelju posle doručka, opet busom, jer su moji otišli sinoć kolima. Šta mogu, žao mi je, ali… Oni ne mogu da me čekaju, imaju svoje obaveze, ja hoću da vidim drugarice. To mi je prilika jedna u koliko meseci. Uželim se. Ovako mi je sve jednolično.

Ja bar uspevam da odvojim koliko toliko vremena za prijatelje, pa bilo to I jednom msecno ili jednom u 3 meseci. Neko I to ne uspeva. Neko stalno uči, neko stalno radi smenu suprotnu od moje, smena koja ne omogućava druženje. Ako hoćeš, želiš, naćićeš vreme za sve, ako ti nije stalo nikada nećeš. Zato vremenom naučiš ko su ti pravi prijatelji I držiš se njih. Krug se sužava, ali uvek najvredniji ostaju.

Šta se sve može kupiti za 200 e ? Ni prijatelje!