Subota 23.8.2008

Kud za vikend? Moja topla preporuka okolina Despotovca. Resavska pećina, Lisine, manastir Manasija i manastir Ravanica.

Od Smedereva do Plane, skretanje za Markovac (jedan putokaz je okrenut u suprotnom smeru) preko pruge do Svilajnca i pravac Despotovac. Prva destinacija Manasija. Nekih 2km od Despotovca. Oko manastira se nalazi tvrđava. Šteta što se ne može popeti na nju, sva vrata su zaključana. Crkva se renovira. Zabranjeno je slikanje. Mrzim kad je zabranjeno slikanje. Lepo, veliko, čisto. Pogledali, zapalili sveću za zdravlje, otišli dalje. 

Resavska pećina. Kupili karte. 220 din. Pripremili duks i sačekali grupu za obilazak. U grupi smo bili samo mi. U pećini je preko cele godina temperatura 7 stepeni. Mislila sam da će da mi se smrznu noge u bermudama, ali ne. Taman mi je bilo lepo. Dobro se rashladila. Dolazi vodič i kreće naša tura po pećini. Opet zabranjeno slikanje unutra :( Mada nam je kasnije dao da napravimo par fotografija unutra, verovatno je čuo moje negodovanje. Znam da ljudi slikaju, nego njega sigurno mrzi da čeka da mi nonstop stajemo i fotografišemo. Vodič nam je pričao istoriju ali nije se baš mnogo trudio. Sigurno čoveku dosadno da ponavlja koliko puta dnevno. Mada nervirao me je jer je mnogo brzo išao. Stalno sam zaostajala u razgledanju, ne uspevši da pohvatam sve čari pećinskog “nakita”. Videla sam slepe miševe :) To su jedini stanovnici pećine. Mada super je ono prostor za žurke :))) Ja bih rođendan tamo slavila. Pećina je raznovrsna, ima nekoliko dvorana. Samo dve su otvorene za posetioce. Ukupno je dužina preko 3km, a za obilazak posetioca urađeno je samo 800m. Stalaktiti podsećaju na razne oblike. Kaže da nijedan do sada nije pao. Npr. Ima majka sa detetom, slonova noga, obešena ovca...to su oni već provaljeni, što je vodič rekao, mada sam ja zamislila još nekoliko novih oblika. Jedan deo me je podsetio na jezik opasne zverke (kao iz filma Aliens Vs Predator), onda na slonove kljove, bubuljice... Interesantno, zaista. Obilazak je trajao 20tak minuta. Kada smo izašli brzo smo skinuli dukseve, jer je istog trenutka bilo pretoplo.

Sledeće stajalište restoran Lisine. Mislili smo da je to jedini restoran i zeznuli se. Ali priznajem, oduševljavali smo se pre toga. Rečica, mostić, restoran. Ambijent za pamćenje. To je valjda njihov akvarijum gde čuvaju ribe, a kasnije pecaju da bi spremili specijalitet. Voda plitka, čista, prozirna, brojali smo ribice. Mama i ćerka. Posle smo videli i sina. Tu je bio i tata. Kasnije smo našli još 2 čalana bliže ili dalje rodbine. Nisam baš utvrdila. :) Hranila sam ih hlebom ali nisu htele da uzmu. Sigurno ih svi hrane pa su site ‘leba. Možda hoće neko mesište. :)

Naručili smo sokić i pljeskavice na kajmaku. Nisam doručkovala, tako da sam jedva dočekala ovo mesto. Pogledali meni i sva klopa je bila u extremno velikim količinama za nas, sav roštilj je bio od po 350gr pa nadalje, jedino su pljeskavice na kajmaku bile 150g, što me je oduševilo. Taman ću moći da pojedem celu i najedem se, to je kao na kiosku kada kupiš. Pored toga naručili i dve salate. Čekali smo pola sata, možda i više, divili se ambijentu, žuboru vode, svemu...onda nam je doneo ogromnu pogaču i 3 projice na njoj. Navalili smo kao ludi sa sve oduševljenjem. Tj. Morala sam prva da načnem sezonu, jer su moji saputnici mnogo fini pa se ustručavaju. Krenuli su ubrzo za mnom. Gledali stalno u konobara kada će već jednom da stigne glavna klopa. Čudili se što nam ovo doneo kada nismo naručili. Al dobro, složili smo se da to ide (ide, al i na računu). Bogami načekali smo se dosta dok pljendže nisu stigli. Kada smo ih videli bile su ogromneeee.

Nikako tu nije moglo da stane 150 gr, “zeznuo se ovaj malo, doneo nam velike”. Od salate smo uzeli po jednu kuglicu urnebesa, a cela šopska nam ostala. Pljeskavicu smo Bilja i ja jedva pojele pola, i to sa prekidima, uzdasima, hukanjem, držanjem za stomak, prenemaganjem, kukanjem da ćemo pući. Bila je ODLIČNA! Kajmak odozgore lepo se rastopio po celoj pljeskavici. Meso baš dobro. Krompirići sa strane. Pojeli proju, pogaču još samo malo gricnuli i sve ostalo. Jedino je Neša uspeo da svari celu porciju. Nije mu bilo ni malo lako, ali bilo ga je žao da tako nešto ostavi. Meni je žao što ni moj deo nije mogao da pojede. Koliko god se trudila nije moglo više da stane u moj stomačić. Bilja je rekla “ovo je najbolja klopa u mom životu”. I u mom, predpostavljam. Posle brojnih uzdisaja zatražili smo račun i pali u nesvest :) Stvarno, baš smo se zaprepastili. 2300 din. I ako smo tražili male pljeskavice on je naplatio velike, to je prvo duplo skuplje, a onda je naplatio pogaču 140 din i proju 90. Ko je to uopšte tražio? Podrazumeva se? Pa što nisi pitao brale, možda smo mi hteli sa hlebom da jedemo meso. To ti je isto kao što se podrazumeva da se pljeskavice jedu bez ičega, bez lepinje, bez hleba. Svašta! Tako da nas je obrnuo sa nekih 1000 dinara . Nije fer! Jbg nismo kafanski ljudi pa da znamo. Verovatno se to tako radi. Znači moraš uvek da specifiraš šta kako, koliko, čega, da te ne bi odrali. Ovo je stvarno bio šok za nas obične bednike. 
Ovako teški u stomaku, laki u novčaniku, krenuli smo gore u brda u potragu za vodopadima. Eeeehhh a tamo kada smo videli kakvih restorana ima, u šumi, u samoj uvali, pored vodopada...uhh opet razočarenje, što nismo znali pa tu seli. Misleći da je sigurno i jeftinije od ovih dole. Jbg šta je tu je. Znamo za sledeći put. Onda smo pronašli i vodopad i tu je bio kraj naše tuge. Opet oduševljenje prizorom. Preskakali ostrvca, kamenje, kako bi što bliže bili padu vode. Ekstra je doživljaj kada dođeš ispod/iza vodopada. Ne mogu to rečima opisati. Sada gledam slike i opet mi nije to to. Nema tu čaroliju kao uživo. Voda ledena. Izuvam sandalice i brčkam noge. Koliko je voda hladna stopala ti utrne. Divili smo se neko vreme, ne želeći da odemo. A onda smo se popeli sa gornje strane vodopada, da vidimo kako to izgleda iz drugog ugla. Prelepo. Najbolje da odete, ne znam šta bih vam više rekla. :)

Iznemogli vratili se do kola. Uz put slikali stado ovaca. Ma to ovo dvoje, ko da nikada u životu nisu videli ovce pa ih jure. :)) Mene boleo stomak od hrane tj od umora tj ne znam ni ja od čega. Bilo je mnogo mnogo vruće. Onda smo se zaputili do manastira Ravanica. Uz put smo trebali da skrenemo za još jedan vodopad zvani Prskalo, ali promašili smo skretanje. :( Meni i Bilji je baš bilo žao zbog toga. A bilo je daleko da se vraćamo od Ravanice. Jedva smo stigli do tamo. Jedva jer je meni već bilo muka od krivina levo desno levo desno levo desno. Ravanica je zadužbina kneza Lazara. Okolo se takođe nalaze neke zidina, ali sve je onemogućeno posetiocima. Na jednoj kuli se vidi ikona. 

Iznemogli, puni utisaka krenuli smo kući. Vozili nekih sat ipo dva, svratili kod bake u selo na kaficu i sladoled. Prešli smo tog dana 312km. 
Eto tako izgleda dobar izlet. A svi vi koji niste mogli da idete, ili niste hteli, pokajte se! Izgubli ste mnogo. 

Do neke sledeće destinacije....aj zdravo!