Odlučila sam. Sutra je taj dan. Dan bez tebe. Prvi dan. Novi početak. Mnogo puta sam o tome razmišljala, svaki put kada sam se iznervirala i bilo mi dosta svega. Ali nisam sebe mogla da zamislim u tom danu, danu bez tebe. Danu gde te neću zagrliti, pomaziti, cmoknuti, štipnuti, pipnuti, zasmejavati, zafrkavati…
Odlazim. Danas je novi dan. Dan bez tebe. Tebe više nema I meni je super. Neću da budem čudak, otuđen od sveta, ljudi. Idem napolje da šetam, upoznam nove ljude, tračarim sa drugaricama…
Jutro. Ležim u krevetu. Ne, neću da mislim na njega! Puštam muziku. Naša pesma. Ne, ne mislim na njega I dalje. Ne ustaje mi se. Mama zove da doručkujem. Ma ne mogu još. Zatvaram oči. Budna sanjam tvoj… NE! Ustajem u 12. Nikada nisam ustala u 12. Pozvaću jednu drugaricu, zatim otići kod druge, a uveče odgledati onaj dobar film što smo planirali da gledamo. Imam isplaniran dan. Pa…I nije tako loše bez njega.
14h…mrzi me da zovem drugaricu. Mrzi me da idem negde. Mrzi me da mi neko dođe. Mrzi me čak I da sedim pored kompjutera. Da li je moguće da to može da mi se desi? Niko ne bi rekao. Puštam film. Gledam pola. Nemam pojma šta se dešava, ne pratim radnju, gledam samo slike koje mi tek tako prolaze ispred očiju. Nije mi dobro. Gušim se. Izlazim na terasu, otvaram prozor I udišem duboko. Odlazim u dnevnu sobu. Puštam TV. Zanimljivo je da TV gledam samo u takvim posebnim prilikama. Kada sam ljuta ili , kao sada, u danu bez tebe. TV je odličan. Vrtim se u krug. Gledam u mobilni. Ništa… Nema poziva, nema poruke. Odlučim da izbrišem ceo inbox, misleći da ću sebi bar malo time olakšati. Inbox…čitam poruke. Raznežim se. Nemam snage da obrišem. Bacam mobilni od sebe.
Svi moji planovi za danas su propali I ako je to bio dan bez tebe. Dan bez tebe sa tobom.
Izgleda da sam preslaba. Ili možda kukavica?

Prozivam Wecu Weshticu i Biljche da napišu jedan ovakav članak.
Marina...hehe...zna se. Al ima jednom da joj zadam da ne zna da uradi i dobije keca :P

 Kad sam biJo maJi ja, bio sam faca najača, najači u kraju, mnogi se toga sećaju :)) hehe..

E pa odakle da krenem? Bila sam maJi bucko. Seka me je zezala, a ja još nisam znala ni da plicam da bih joj odgovorila. Snimali su me kako kmečim, a ona me zeza da će mi dati cucu, ako nešto kažem. To baš nije bilo fel. :(
Kada sam majo polasla, kada sam mogla da se iglam sa njom, napravile smo torticu od blata i ona meni dala da probam. Aha, baš je bila ukusna. Kažu da me je seka mnogo volela. Da, baš se vidi iz priloženog :))
Mada, kada smo jos malo više odrasle vratila sam joj! Dala sam joj tableticu da pojede ubeđujući da je to čokoladna bombona (znati one boni-top). Mama htela da me ubije :(
Tata me ispustio iz kolica, tj prevrnula se. Kaže baka da je presvisnuo tada. Od tog momenta padam uvek na levu stranu. Čvoruga na čelu uvek na levoj strani.
Bila sam vrlo tvrdoglavo dete. Mada ni sada nisam bolja. Deka mi stalno priča... Šetamo se ja stanem odjednom nasred puta i neću dalje. Stojim ko ukopana. Stojim i ćutim. Deka me pita šta mi je, šta želim, moli me, preklinje da mu kažem al ja jok, mali baxuz samo stoji i ćuti. Dok jadan deka ne ukapira da treba da me uzme, podigne na ramena, kako ja inače obožavam da me nosi i nastavimo dalje. U prodavnici, kada neće da mi kupi šta sam želela, znala sam i da legnem na pod, mlataram rukama i nogama dok mi ne kupi. Baš sam bila nemoguće derište. Zamisli sutra dan da imam jedno takvo. Joj kuku meni..
Terasa...imali smo zatvorenu terasu ali su prozori bili preko cele strane. Volela sam da otvorim donji prozor, sednem i bacam kocke sa 9tog sprata. Posle su zagradili donje prozore. Kada sam ostala bez kockica.
Kada sam imala prvog dečka, ubrzo posle njega došla su još trojica. Svi u isto vreme. :) Nije dugo potrajalo, sve sam u istom danu i izgubila. Pročulo se, šta ću. Za pravi poljubac, tada popularnu klinačku "žvaku", mislila sam da je potrebno pravu žvakaću gumu razmeniti sa dečkom. :)))) Eto to na primer nisam nikome rekla. Blam me.
Volela sam da igram klikere. Kada sam gubila tada nismo igrali u zaradu, a kada sam pobeđivala tada smo igrali :)) Sebično.
Nisam volela čokoladno mleko. Sada obožavam.
E, pa ja bih mogla da pišem ovo da ujutru. Ajd ako se setim još šta extra interesantno dodaću. Baš mi je bio lak domaći. Samo sam ja malčice lenja, odnosno ne stižem.

Dopuna:

Ono što sam zaboravila, a moji drugari me i dan danas pamte po tome :) Moji su oduvek imali problema sa mnom što se tiče hrane. Ništa nisam htela da jedem i ništa nisam volela. Ni dan danas ne volim kuvano i uvek mi je hrana problem. Dosta puta nisam smela da izađem iz kuhinje dok ne pojedem propisano. Dobijala kazne i pretnje da će mi uzeti komp ako ne jedem. Zato sam morala da se snalazim. Kada je mama na terasi, ja bacim hranu u wc šolji. Kada je mama u kupatilu ja bacim hranu kroz prozor na terasi. Ali mama je nekada znala da bude lukava pa je bila u kuhinji dok ne pojedem. Kud ću šta ću napunim usta što više mogu i otrčim u kupatilo da pljunem. Stalno mi je davala neke bljaks čajeve za asmu koje sam varila samo pod pritiskom i strogom prismotrom. Inače sve je to išlo kroz prozor pravo komšiji na satelitski tanjir. Mora da je dobro hvatao programe :)) A moja mama se uvek pitala "Bože otkud ova silna hrana dole, ove ljudi nisu normalni?!". A dole, par spratova niže je i velikaaa otvorena terasa.

Htela sam i Marinu al ona štreber već uradila unapred :P